Gljive

Description:

Гљиве су чланови велике групе еукариотских организама који обухватају микроорганизме као што су квасци и плесни, као и боље познате печурке. Ти организми се класификују као царство, гљиве, које је засебно од биљки, животиња, протиста, и бактерија. Једна од главних разлика је да гљивични ћелијски зидови садрже хитин, за разлику од ћелијских зидова биљки и неких протиста, који садрже целулозу, и за разлику од ћелијских зидова бактерија. Ова и низ других разлика показују да су гљиве засебна група сродних организама, која се назива Eumycota (праве гљиве или Eumycetes), који имају заједничког претка (монофилетска група). Ова гљивична група је различита од структурно сличних миксомицета (слузаве плесни) и oomiceta (водене плесни). Грана биологије посвећена изучавању гљива је позната као микологија (од грчког μύκης, mukēs, са значењем „гљива“). Микологија се често сматра граном ботанике, мада је она засебно царство у биолошкој таксономија. Генетичке студије су показале да су гљиве сродније са животињама, него са биљкама. Гљиве по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на Земљи, и представљају посебно царство еукариота. Заједничко за гљиве и биљке су биљни хормони, а заједничко за гљиве и животиње су хитински ћелијски зид, пигмент меланин и ензими присутни у митохондријама. Данас је познато око 100.000 врста гљива, а претпоставља се да их има 15 пута више. Наука о гљивама — микологија (од грчког μύκης - гљива, λόγος - наука) — прошла је дуг развојни пут. Њеним родоначелником сматра се грчки филозоф Аристотел, који је дао прве описе гљива. Гљиве су распрострањене широм света, али је упркос тога већина њих неупадљива због мале величине њихових структура, и њиховог скривеног животног стила у земљишту, на мртвој материји, и у симбиози са биљкама, животињама, или другим гљивама. Оне постају уочљиве током зрења, било као печурке или буђ. Гљиве имају есенцијалну улогу у декомпозицији органске материје, као и фундаменталне улоге у прехрамбеном циклусу и размени. Оне су дуго кориштене као директан извор хране, као што су печурке и тартуфи, као квасац у хлебу, и у ферментацији разних прехрамбених продуката, као што је вино, пиво, и сос од соје. Од 1940-тих, гљиве се користе за продукцију антибиотика. Од недавно разни ензими произведени гљивама налазе индустријску примену и користе се као компонента детерџената. Гљиве се такође користе као биолошки пестициди за контролу корова, биљних болести и инсектних штеточина. Многе врсте производе биоактивна једињења звана микотоксини, као што су алкалоиди и поликетиди, који су токсични за животиње и људе. Плодоносне структуре неких врста садрже психотропна једињења и конзумирају се рекреационо или у традиционалним духовним свечаностима. Гљиве могу да разлажу проиведене материјале и зграде, и да постану значајни патогени за људе и животиње. Губитак усева услед гљивичних болести (e.g., Magnaporthe grisea) или кварење хране могу да имају велики утицај на људске залихе хране и локалне економије. Царство гљива се састоји од енормно различитих таксона са разноликим екологијама, стратегијама животних циклуса, и морфологијама у опсегу од једноћелијских водених Chytridiomycota до великх печурки. Међутим, мало је познато о истинској биоразноликости царства гљива, које се процењује на 1,5 милиона до 5 милиона врста, при чему је око 5% њих формално класификовано. Још од пионирских таксономских радова научника Карл фон Лине, Христијан Хенрих Персон и Елијас Магнус Фрис током 18. и 19. века, гљиве су биле класификоване на основу њихове морфологије (e.g., карактеристика као што су боја спора или микроскопских својстава) или физиологије. Напреци у молекуларној генетици су омогућили инкорпорацију ДНК анализе у таксономију, која повремено доводи у питање историјска груписања базирана на морфологији и другим својствима. Филогенетичке студије објављене током задње декаде су помогле у преобличавању класификација царства гљива, које се дели у једно подцарство, седам фила, и десет потфила. Група свих гљива присутних у датој области или географском региону је позната под називом микобиота, e.g., „микобиота Ирске“.